Kada sam je prvi put video…

od Marijana

Radnici koji nikada nisu videli more
Kad je sretnu misle da je dan lepši no inače
Ta žena taj gigant ta država u državi
Kad sam je prvi put video rekao sam:
„Eto kako treba da izgleda prestonica jedne zemlje
Koja ostaje bez svetla kad ona sklopi oči.“

Jedina nevina žena koja rađa decu
Ta djevuška visoka kao podzemna železnica
I lepa kao da uopšte ne postoji.
Njenu sobu su razneli mirisi.
Ona se šminkala i češljala
I to je sve što je uradila za poeziju.
Zakleo sam se da ću prećutati njenu prošlost
Jer ja sam rođen sa mnogo više prljavština
No što ih je ona imala u životu.
Već nema u srpskom jeziku reči na koje se mogu
osloniti

Sa kojima bih poredio njene oči i onda mirno
spavao
Ima jedna zemlja velika kao njena trepavica
Ta neosvojiva Rusija koju je ipak lakše osvojiti.
Od njenog poljupca koji mi je poslala telefonom
Zapalilo mi se uvo na pošti jednoga drugoga
grada
To famozno to zeleno to gorko uvo
Koje je dugo stajalo kao antena na jednoj
radio-stanici.
Otkidao sam ga i duboko u zemlju zakopavao
Ali nije prestalo da me poziva na telefon
Svojom telepatskom azbukom svojim visećim
mostovima.
Na mome srcu kao na gramofonskoj ploči
Snimila je sve što je rekla u životu
Njene korake, njen smeh i njen kašalj
Njena duga šaputanja sa ljudima koje ne poznajem.
Gradove u kojima živimo vezuju naša pisma.
Ja ne znam za drugo nebo sem njenog kišobrana.
Kad me ona voli ne znam od čega živim
Ne jedem, zaboravljam da dišem i vrlo često
umirem.
Visoko u nebu setim se da ne umem leteti
Prođem glavom kroz zid i vidim da sam
pogrešio
Tad zviznem nogom mesec iznad grada
I trčeći obilazim mesto gde ćemo imati
sastanak za nekoliko dana.
Njen najgori đak gutač ljubavnog plamena
sa injem u ušima
Tumačim svojoj krvi njeno pretesko gradivo.
Pun otpadaka kao golfska struja
Silazim niz stepenice u zemlju
I jedini ne znam za svoju tragediju
Taj svirepi podtekst naše ljubavi.
O suzo na jastuku
Uspomeno na pilota koji nikada nije sleteo
Izgubljen u vazduhu.

Matija Bećković

Biografija pesnika

Matija Bećković srpski je pesnik i akademik rođen 1939. godine u Senti, kao sin kraljevskog oficira i ćerke solunskog dobrovoljca. Kao dete mnogo puta se selio tokom rata, te je osnovnu školu završio u selu Velje Duboko ( kuda su izbegli), srednju školu započeo u Kolašinu i Slavonskom brodu, a maturirao je u Valjevu. U Valjevu je upoznao svoju najveću ljubav, inspiraciju, svoju suprugu – ruskinju, Veru Pavladoljsku. Nakon gimnazije upisuje Filološki fakultet u Beogradu na odseku za opštu i jugoslovensku književnost, gde mu se pridružuje Vera koja je tada imala dvadesetak godina. Za njen 21. rodjendan poklanja joj svoju knjigu pod nazivom ,, Vera Pavladoljska“.

Svoju prvu pesmu napisao je još kao Gimnazijalac, a do danas je napisao na desetine zbirki pesama, beseda, ali i dramskih dela. Neki od najpoznatijih naslova su: Kada dođeš u bilo koji grad, Mala Vera, Sonet,Slamka, Udvaranje u Kolašinu…

Matija Bećković se bavio novinarstvom, radio je u Ježu i Ježevim izdanjima (Čik, Zum, Čik pogodi). Sarađivao je na Televiziji Beograd, u vreme kada je urednik dečijeg programa bio Dušan Radović.

Matija i Vera su dobili ćerke bliznakinje_: Ljudmilu i Olju. Imena ćerkama dali su prema stihovima Vladimira Majakovskog „Pozdravite sestru Ljudmilu i Olju…“. Ljudmila je završila muzičku, dok je Olja završila dramsku akademiju. Olja Bećković nakon studija odlučuje da se bavi novinarstvom, te i danas vodi svoju autorsku emisiju ,,Utisak nedelje“. Majka Vera bila je bibliotekarka u Univerzitetskoj biblioteci.



0 komentar
0

Slični članci

Ova web stanica koristi kolačiće za poboljšanje vašeg iskustva. Pretpostavićemo da ste dobro s tim, ali možete odustati ako želite. Prihvatam Pročitajte više