MILANA BOGUNOVIĆ (ЛЕЏИТ): Kupci u Srbiji polako počinju da cene domaće dizajnere

od Marija

Da li biste želeli da imate ručno pravljen ranac na kom je izvezeno: „Pakao“, „Bukvalno“, „Živote“, „Realno“ ili „Brate“ ? Baš ovakve rančeve pravi mlada dizajnerka, Novosađanka Milana Bogunović. Krenula je sasvim spontano da ih proizvodi pre otprilike godinu dana od kada postoji i njen brend „Леџит“.

Milana je diplomirala i masterirala na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu i njena prva revija je bila zapravo master rad prezentovan na Beogradskoj nedelji mode (Belgrade Fashion Week) 2017. godine. Osim rančeva, koji su joj sada primarni, dizajnirala je i odeću, venčanice, a uskoro planira da radi mantile.

POLOŽAJ MLADIH DIZAJNERA: BIĆE BOLJE

Položaj mladih dizajnera u Srbiji nije lak, ali se situacija popravlja od kada su domaći kupci, zapravo poučeni stranim, počeli da prepoznaju unikatne radove dizajnera, kaže Milana.

Ledžit ranac

„Očigledno je svakako da položaj dizajnera u Srbiji nije nimalo lak, ali ono što je ohrabrujuće je činjenica da polagano dolazi do jednog novog osvešćivanja kupaca, u kom oni uče da prepoznaju po čemu se rad dizajnera razlikuje od proizvoda namenjenih širokoj potrošnji. Koliko sam ja uspela da saznam, do ovog osvešćivanja je došlo tako što su prvenstveno turisti pokazali veliko interesovanje za rad domaćih dizajnera i donosili su prihod dizajnerskim (multibrend) radnjama u Beogradu, nakon čega se to interesovanje dodatno proširilo i kod nas, ali i na druge gradove“, priča nam Milana.

Ono što je pak privilegija u dizajnerskom radu i maloj proizvodnji, jeste to da radite ono što želite, „iz duše“.

„Jednu ključnu stvar sam naučila: jako je važno biti iskren u stvaralaštvu, raditi iz duše i ljubavi  što je možda jedna od najdivnijih privilegija male proizvodnje, tj. spore mode“, smatra Milana.

SL: Vaš najviše tražen proizvod su rančevi? Kako ste došla na ideju da njih pravite?

M: Na ideju da počnem da pravim rančeve sam došla sasvim spontano. Zapravo, prvi sam napravila sebi jer sam gotovo svaki dan na biciklu i sve tašne koje sam imala su mi bile nepraktične. Zatim sam ih pravila svojim drugaricama i davala im na poklon, i tako je sve krenulo. Želela sam da počnem da pravim i prodajem nešto što je jednostavnije od odeće, i da ceo rad bude moj (kao što sam već rekla), odnosno, da stanem i da ponovo krenem  manjim koracima, a interesovanje je raslo i devojke su me preporučivale. Zatim sam usavršila izradu rančeva pa sam odlučila da ih poboljšam tako što ću dodati postavu, unutrašnji džep i naravno, moj omiljeni deo –vez! I evo upravo sam došla do zaključka da je odlično što sam baš ovim putem krenula, jer sam se u međuvremenu rešila strahova i sumnji u svoj rad, i stekla daleko više samopouzdanja i osećaj samostalnosti. I takođe, mislim da je takav pristup najiskreniji, najviše ledžit.

SL: Od kog materijala ih pravite?

M: Materijali od kojih pravim rančeve su različiti, ali najviše modela je do sada napravljeno od poliestera, mada, sad se već malo ponavljam, uvek imam i posebne porudžbine u koje je po potrebi uključen i izbor materijala.

SL: Šta mislite da je privuklo mušterije kod tih rančeva? Da li su to „otkačene“ poruke?

Da, mislim da sam tim porukama svakako privukla najviše pažnje. naročito rečju pakao. Ali pored tih poruka, tu je i ogromna moć preporuke. Jako sam srećna kad mi se žene jave da se žale kako ne skidaju svoje „Леџит“ rančeve mesecima, jer iz nekog razloga ne mogu da se ,,odlepe’’ od njih.

SL: Kako ste uopšte došli na ideju pokretanja brenda Ledžit?

Ideja o pokretanju brenda nastala je jako davno, još za vreme mog studiranja. Najveću podršku sam dobila od profesorke Zore Mojsilović kada me je upoznala sa Marijom Opačić, koja je te godine (2016) osnovala prvi concept store u Novom Sadu, pod nazivom Misha. U Mishi su me primili sa veoma toplom dobrodošlicom i brzo su prodali moja prva tri komercijalna komada odeće. Mislim da neću nikada zaboraviti tu radost i polet koji sam osetila kada mi je Marija javila da je prodala moje stvari. Doslovno sam želela da upoznam te žene i da ih izgrlim.

Milana Bogunović

SL: Šta mislite, po čemu je prepoznatljiv Vaš brend? Kada ste ga pokretala, verovatno ste hteli da se razlikujete od drugih.

M: Kad sam ga pokretala, nisam iskreno toliko razmišljala o tome da li će se razlikovati od drugih, nisam mnogo razmišljala generalno, obzirom da sam ušla na potpuno neutabani teren  samo sam radila ono što volim. Kasnije sam shvatila da sam ipak veliki deo sebe dala svom brendu  i da je to možda ono što ga čini drugačijim. Takođe, mislim da ga u ovom trenutku prepoznatljivim čini činjenica da radim po porudžbini i da je svaki vez moj ručni rad.

SL: Rekli ste da od ovoga ne možete da živite. Da li je to zato što ljudi nemaju para, ne umeju da cene domaće proizvode, da li su nas veliki komercijalni brendovi „uzeli pod svoje“ ?

M: Da, istina je, ne mogu da živim od ovoga jer sam sama tako postavila stvari. Odnosno, pored brenda Ledžit, ja imam i stalno zaposlenje i možda trenutno nisam dovoljno hrabra ili sam još uvek nespremna da se posvetim samo jednom poslu i da proširim proizvodnju (što mi je svakako cilj u budućnosti), ali Ledžit mi trenutno donosi dodatne prihode, imam taman dovoljno vremena da uživam u pravljenju svakog ranca i idem svojim tempom koji mi savršeno odgovara. Zaista mislim da nije u pitanju to da ljudi ne umeju da cene domaće proizvode, niti da nemaju para niti se plašim velikih komercijalnih brendova, obzirom da oni zauzimaju jedno neuporedivo drugačije tržište, i čak možda ne bismo ni mogli jedni bez drugih (mislim na male dizajnerske brendove i velike industrije odeće).

SL: Kakav je položaj domaćih dizajnera u Srbiji? Koje prepreke su na putu njihovom razvoju?

Glavna prepreka je uvek novac, bar po mom mišljenju, odnosno iz mog iskustva, ali ne bih to čak nazvala ni preprekom koliko možda kočnicom. Sećam se koliko su mi pomireno ljudi iz iste branše govorili da zaboravim na samostalno bavljenje modnim dizajnom u Srbiji, jer, bez imalo pretvaranja, razočaranja nas čekaju svakim danom, i jesmo siromašan narod, neupućen i nedovoljno obrazovan, ali, s druge strane, i to je samo jedna obična generalizacija. Ja sam u jednom razgovoru sa samom sobom došla do toga da su me još od osnovne škole izuzetno zamarale one preteće priče i iskustva starijih generacija, koje se ponekad ispostave kao tačne, a u drugim nekim okolnostima, ipak ne toliko. Dakle, modni dizajneri u Srbiji žive, ljudi koji kupuju njihove proizvode takođe u Srbiji žive, prepreke svakako postoje, kao i u svakom poslu, ali i to su samo prepreke, one se ili preskoče ili ne. Veliku podršku imam od najužih članova porodice, momka i prijatelja, i znam da bih bez nje zvučala gorko. Ali ne pričam o finansijskoj podršci, već o onoj vrsti koja vas digne iz kreveta da vam kaže da 90% ljudi ne ume da radi ono što vi umete.

SL: “Dezeni i segmenti koje sam ručno vezla, provučeni su kroz detalje. Linija kolekcije je mirna, odmerena, jednostavna, baš onakva kakvom zamišljam ženu koja će želeti i umeti da je nosi”, izjavili ste za Amplitude magazin. Da li uvek imate u glavi viziju takve žene kada stvaraš?

M: Nemam uvek viziju žene koja će nositi moje stvari, ali uvek pre svega sebi postavim isto pitanje: Da li bi ti, Milana, nosila to u bilo kom od svojih mnogih raspoloženja i promena? I upravo zbog toga osećam neku vrstu povezanosti sa svima koji se zainteresuju ili kupe moj proizvod, jer je to znak da je došlo do međusobnog razumevanja, odnosno one stare, dobre, neverbalne komunikacije. Mislim da je zbog toga svaka ta osoba bar u nekom pogledu slična meni.

0 komentar
0

Slični članci

Ova web stanica koristi kolačiće za poboljšanje vašeg iskustva. Pretpostavićemo da ste dobro s tim, ali možete odustati ako želite. Prihvatam Pročitajte više