Svaka mlada želi savršenu svadbu, a kako to izgleda iz ugla njihovog FOTOGRAFA
Anđela Karalić: Biti fotograf na svadbi je velika privilegija

od Marija

Fotografija je osećaj, dodir, ljubav. Šta uhvatiš u tom momentu, ostaje tu zauvek… Fotografija pamti sve ono što mi tako brzo zaboravimo

„Neke mlade koje na prvi pogled izgledaju opušteno i smireno, u stvari budu tempirane bombe koje na jednom eksplodiraju. A bivalo je i onih koje su delovale haotično i pod stresom, ali kako se datum približavao one bi bile sve opuštenije”, kaže za Svet lepote Anđela Karalić, fotografkinja svadbi i drugih proslava.

Kakve god da budu na venčanju, ne treba im zameriti. Najbolje to zna Anđela koja tvrdi da mlade više vole ženskog fotografa jer su opuštenije i uspevaju da ostvare bolju komunikaciju sa ženom.

Profesionalni fotograf zna koliko je truda, strpljena i inspiracije potrebno za dobru fotografiju. Ti kriterijumi zajednički su svima. Ipak, razlikuje ih objekat posmatranja, odnosno predmet fotografisanja.

„Lep prizor je lep prizor iz manje ili više svakog ugla. Priroda je neiscrpan izvor inspiracije i lepote. Daleko od toga da je prirodu lako fotografisati, ali u fotografisanju prirode možete uvek da pogledate fotografiju, nešto podesite na aparatu i pokušate ponovo u koliko vam se ne svidi. Biti fotograf na proslavi znači konstantno biti tu, prisutan, imati oči i na leđima, biti u isto vreme neprimetan i biti svuda. Za proslave je važno znati pre svega komunicirati sa ljudima, biti dovoljno pristupačan, ali i dovoljno poslovan da bi ipak ostavio profesionalan utisak. Važno je osetiti ljude, i znati izvući ono najbolje iz njih. Uhvatiti momenat i emociju. To je po mom mišljenju najveća razlika“, priča nam Anđela.

Anđela najveću strast oseća prema fotografisanju venčanja. To je za nju istovremeno najstresniji i najlepši deo fotografskog posla kojim se bavi već šest godina, a sada ima 25. Jednom je sasvim slučajno fotografisala dečju radionicu. Potom su mame počele da je pozivaju da im bude fotograf na dečjim rođendanima. I tako je sve krenulo.

Neki trenuci, pogledi, osmesi – dese se jednom u životu. Pogotovo na važnim porodičnim proslavama. Tada je na fotografu velika odgovornost. Da uhvati momenat.

„Svakako ima uticaj i praksa, ali bez osećaja će vam uvek na fotografijama faliti ono nešto. Mislim da je ključno biti emotivna osoba, saosećajna, kako bi uspeo uhvatiti emociju i preneti je na fotografiju”, priča nam Anđela.

Interesovanje za fotografiju potiče još iz detinjstva. Bila je okružena porodičnim fotografijama.

SL: Kako ste učili da fotografišete?

A: Moje prvo interesovanje prema fotografiji je zapravo počelo kada sam bila jako mala. U našoj kući postoji jako veliki broj foto albuma i fotografija. Moji roditelji su voleli da planinare i putuju i imali su nekoliko starih foto aparata, ali onaj kojeg se ja sećam bio je polu automatski analogni Pentax foto aparat, na kojem se rucno podesavao otvor blende i imao je ručni fokus. Meni je to bilo izuzetno interesantno. Sećam se da sam čitav život volela da fotografišem sve važne događaje u porodici, rođendane, slave, Nove godine… Ali konkretno prva neka pravila o fotografiji sam naučila na fakultetu, iz predmeta fotografija, gde smo učili o kompoziciji, uticaju i važnosti rasvete, studijskoj fotografiji i slično.

SL: Šta vas pokreće i ispunjava prilikom fotografisanja venčanja?

A: Biti fotograf na svadbi je velika privilegija i u isto vreme ume biti veliki teret. Sam dan svadbe je mladencima izuzetno stresan, i svakakvih scenarija je bivalo. Ne samo mladenci već i roditelji i jedne i druge strane imaju svoja očekivanja u vezi fotografija i videa koje dobiju nakon svadbe. Samim tim, svaka svadvba je priča za sebe i jedan novi izazov za moj tim i mene. Kao neko ko ne voli monotoniju, to je ono što me najviše pokreće upravo te nove priče koje mi pričamo na naš način. A momenat koji me najviše ispunjava jeste kada na kraju svega, posle sve frke, posle sati i sati sedenja za računarom i obrađivanja fotografija i videa, ja sav taj materijal predam mladencima i sa njima pregledam album, foto book, video… Njihovi izrazi lica i njihove emocije su nešto što ostavlja dubokog traga u mom srcu. Preneti ljubav, njihove emocije, suze radosnice na licima njhovih bližnjih… Imati tu privilegiju biti tu sa njima taj dan… Eto to je nešto to mene čini i više nego ispunjenom i srećnom!

SL: Da li su mlade zahtevne ? I da li ti je stresnije fotografišeti ih od nekih drugih?

A: Svaka mlada je naravno individua za sebe, i imala sam prilike sarađivati sa izuzetno zahtevnim mladama, ali i sa onima koje su u potpunosti opuštene. Iskreno, nema pravila. Ponekad neke mlade koje na prvi pogled izgledaju opušteno i smireno, u stvari butu tempirane bombe koje na jednom eksplodiraju. A bivalo je i onih koje su delovale haotično i pod stresom, ali kako se datum približavao one bi bile sve opuštenije. Svaka mlada ima jednu želju, da tog dana na fotografijama izgleda predivno! Međutim vrlo često se dešava da zbog stresa, nespavanja i sve frke na dan fotografisanja i mlada i mladoženja izgledaju premoreno i iscrpljeno. Mlade postanu ponekad razdražljive, ništa im se ne sviđa i naprosto su nezadovoljne… Tako da ume da bude stresan taj dan kada se radi foto šuting, dok kasnije kada prođe par dana i sednemo da pregledamo fotografije i odaberemo one koje će ići za foto album bude neka sasvim druga priča

SL: Rekli ste da žene više vole ženskog fotografa?

A: Mnogo je lakše mladama da se otvore i povere ženskom fotografu nego muškom, u periodu do svadbe ja postajem poprilično bliska sa svojim mladencima, volim da čujem njihovu priču.. Pored toga, ono što je važnije, ja provedem sa njima taj dan, ulazim u njihove sobe, vrlo često sam tu u nekim intimnim momentima, kao što je presvlačenje, gde je prosto prijatnije imati pored sebe devojku približno istih godina. A naravno uvek postoji i ona strana priče da sam ja devojka i da ću kao neko ko će i sam biti u njihovoj koži, bolje razumeti njihove potrebe.

SL: Kako uspostavljate odnos sa mladama? Da li žele da sarađuju i slušaju vaše predloge?

A: Pre svega se trudim da saslušam njihovu priču, kroz sastanke. Pratim šta im se sviđa… I na osnovu njihove priče dajem predloge koji su u okviru onoga što ja radim, ali što će takođe biti “u njihovom fazonu”.

„Blagosloveni su ljudi koji od svog hobija naprave karijeru“

SL: Šta se desi ako ne stignete da uhvatite neki momenat vredan fotografije?

A: U suštini, ruku na srce do sada mi se nikada nije desilo da nisam stigla da uhvatim neki od krucijalnih momenata, nebitno da li govorimo o svadbi, krštenju ili rođendanu. Naravno, kao što sam već pomenula, nemoguće je uhvatiti sve momente, ali se trudimo da uvek što bolje ispratimo one koji su najvažniji. 

SL: Svako može da uslika…osoba sa strašću vidi fotografiju pre nego što škljocne. Koji bi citat u vezi sa fotografijom Vas opisao?

A:  Ima jedan koji jako volim, i definitivno opisuje mene, a glasi: Fotografija je osećaj, dodir, ljubav. Šta uhvatiš u tom momentu, ostaje tu zauvek… Fotografija pamti sve ono što mi tako brzo zaboravimo. I pored toga bih dodala nešto što ja volim da kažem, a to je da su fotografije melanholično putovanje kroz prošlost, one prikazuju nas kakvi smo nekada bili, i kakvi više nikada nećemo biti. 

SL: Koliko je važno imati hobi u životu I strast prema nečemu, što kasnije može da preraste u posao?

A: Smatram da čovek kada radi ono što voli, ne mora nikada da radi. Blagosloveni su oni ljudi koji od svojih hobija izgrade karijeru. Mislim da oni ljudi koji zaista krenu da rade ono što vole zapravo se ne opterećuju toliko novcem i količinom koju zarade, rade to na prvom mestu jer vole! I nije bitno da li sada govorimo o fotografiji ili na primer automobilizmu. Princip je isti. Uzeću za primer svog momka, koji se bavi automehanikom. On je od kada je bio mali znao da želi to da radi, i sada je izuzetno dobar majstor. Posvećen je tome, i ponekad u ponoć, jedan ustane iz kreveta i ode u garažu da nešto izmajstoriše, jer mu je sinulo kako bi nešto mogao da uradi. Velika je sreća kada se dvoje takvih ljudi nađu jer imamo svojevrsno razumevanje jedno za drugo. Mnogo je teže biti sa nekim ko nema strast prema nečemu, jer onda nema ni razumevanja, a samim tim ni podrške, što može dovesti čak i do toga da onaj koji ima strast prema određenom hobiju odustane od toga. Naravno pored velike strasti, požrtvovnosti, truda, neophodna je upravo ta podrška onih najbližih. Jedino na taj način deca sa snovima postaju ljudi sa jasnim ciljevima koji grabe ka ostvarenju istih. 

0 komentar
1

Slični članci

Ova web stanica koristi kolačiće za poboljšanje vašeg iskustva. Pretpostavićemo da ste dobro s tim, ali možete odustati ako želite. Prihvatam Pročitajte više