Kakve su bile igranke uz gramofone u domovima JNA
Priča jedne bake Vere

od Marijana

Gramofon – za nekoga možda običa drvena kutija koja ispušta zvuk, ali za njih, za njih je tada bio ceo svet!


Pedesete godine, varošica nedaleko od Beograda, dom JNA. Tako počinje ova kratka priča o jednoj generaciji, o mladićima i devojkama koji su tada, baš kao i mi sada, maštali i sanjali da postanu veliki ljudi. Koji su se zaljubljivali i jednako patili, koji su se iskradali iz kuća i molili roditelje da im dozvole da ostanu koji minut duže u gradu.

Dom JNA, dom vojske kako su ga još zvali bio je centralno mesto za okupljanje omladine tih godina: ,, Tada se dobro znalo, nedeljom se tu skupljala omladina od 5 pa do 8 uveče“ – pričala mi je moja baka Vera, i tek sada shvatam zašto joj je bilo strašno da me ispraća u grad u 10 ili 11 uveče, pa u to vreme se u njeno doba uveliko spavalo!

,, Bila je to mala sala, sa strane su bile poređane stolice, i poneki sto za one koji bi sedeli da piju sok, nije tada bilo alkohola, ne, pili smo samo sok! To je bio matine, tako smo ga zvali matine, randevu, kao neka igranka, devojke bi dolazile u društvu, ili same, ja sam dolazila sama, blizu mi je tu, šta mi treba drugarica. I tako… Nosile su se tada haljine ili suknje, neke ravne cipele, kratka kosa je tada bila in, ja sam imala kratku kosu pa je natapiram, nisam se šminkala, neke devojke jesu, ja nisam “ – prisećala se.

Pa dobro jel bilo tu lepih vojnika? ,, Nisu tu bili vojnici, ne, oni su samo stajali na ulazu, kao neki čuvari, kad-kad bi ušli da vide jel sve u redu, ali nisu oni dolazili, bili su samo mladi“. Bila je, dakle to mala prostorija sa stolicama i po kojim stolom, u uglu bi stajao gramofon i njegov vlasnik koji bi puštao pesme (rekla bih preteča današnjeg DJ-a), a ponekad bi zasvirao gitaru i neki talentovani pojedinac, koji bi tada pratio muziku sa gramofona ili bi jednostavno sam zapevao i odsvirao nešto, onako za svoju dušu.

Gramofon je, kaže, bio luksuz i mnogo se cenio tada. Ploče su lako mogle da se izgrebu, igla gramofona da se slomi, da se napuni prašinom. Teško bi se tada našao neko ko bi umeo da ga popravi. Priseća se kako bi sa tatom išla na pijacu i jednim smeškom mu iskamčila novu ploču, iako bi se majka bunila jer bi je to odvraćalo od učenja, ali kako bi ona ipak krišom satima neumorno slušala istu ploču dok pred ekranom uči plesne korake da bi bila što bolja pred svojim partnerom, mojim dekom. Bilo je to neko posebno vreme…


,, Igrali smo svašta: rokenrol, tvist, valcer, tango, ča-ča-ča, bugi vugi. Oni koji ne znaju stali bi sa strane, a parovi bi stali na sredinu podijuma i igrali. Znaš, deda i ja smo prvi igrali tvist i rokenrol, mi smo bili prvi , stali smo na sredinu i igrali, a onda bi svi pored nas igrali i učili korake, uvek smo dobijali veliki aplauz i stalno bi nas terali da igramo. Znaš, mi smo bili prvi“ – s ponosom se baka Vera seća svog plesa sa dekom.

,, Igrali bi uvek muškarac i žena, menjali su se partneri, muškarac bi došao da bira partnerku. Bilo je tada više devojaka od muškaraca, pa je bilo i onih koje bi presedele celo veče, ali bilo je i onih parova koji bi stalno plesali zajedno, koji se nisu menjali, onih zaljubljenih. Muškarac stane naspram žene i onda igraju. Znaš mi smo to zvali stiskavac! Da, da, napiši tako, stiskavac! Momak i devojka uhvate se za ruke, stisnu se i mrdaju kukovima, vrckaju malo u desno pa malo u levo. „

Slušali su se šlageri


Priseća se baka Vera svoje mladosti dok pevuši stihove poznatog Come on let’s twist again… ,, Slušali smo tada šlagere: Lolu Novaković, Čobija, Arsena Dedića, Đorđa Marjanovića, Frenka Sinatru, Doris Dej, Aretu Frenklin. Bile su to ljubavne, srceparajuće pesme, da možemo da plešemo uz njih, e to je bila muzika…“.

,, Ove današnje pesme ne možeš ni da razumeš, ne znaš šta pevaju, ne čuješ reči uopšte. Sve jedno te isto vrte i krevelje se. Tada su pevačice sve bile doterane, kulturne u haljinama, muškarci u odelima, nije kao danas, bilo je to drugo vreme…“

Sada kaže ne razume baš ove zamračene, zadimljene prostorije, toliko glasnu muziku i kako se mladež opija. Mladi momci i devojke su svi lepi, kaže, lepo igraju, ali ne ponašaju se baš kako valja. Ne umeju da cene to što imaju i nije to drugarstvo kakve je bilo nekad.

Jednom prilikom deda je zakasnio na matine, ali…

Jednom prilikom je deda zakasnio na matine pa je baki prišao drugi mladić da je bira. Ona mu je objasnila da čeka nekoga, ali je on insistirao da otplešu igru i da će je potom otpratiti do mesta. Pristala je. Deka je u međuvremenu stigao i bogami se namrštio, prišao je mladiću i rekao mu da pleše sa njegovom devojkom: ,, I šta se dogodilo onda“, upitala sam, očekujući neku filmsku scenu ili u najmanju ruku neku svađu. ,,Ništa“, reče ona. Nije se dogodilo ama baš ništa, mladić se izvinio i ustupio ples deki, deka se malo nećkao, ali je ubrzo smekšao i tako su nastavili da plešu do kraja života. Jer opet kažem, druga su to vremena bila…

Deke sada više nema, nema ni doma JNA, sve što je ostalo jesu priče koje rado prepričava meni, koje je na trenutak vrate u mladost i izmame taj neki nostalgičan osmeh na lice: ,, Još kako bih slušala gramofon sad, slušala ga i plakala, plakala za svojom mladosti, za nekim boljim vremenima i za našim tvistom.“

0 komentar
5

Slični članci

Ova web stanica koristi kolačiće za poboljšanje vašeg iskustva. Pretpostavićemo da ste dobro s tim, ali možete odustati ako želite. Prihvatam Pročitajte više