Ljudi u Srbiji, a mislim i na celom Balkanu, još uvek zaziru od odlaska kod psihijatra i psihologa, jer ako nas neko tamo vidi ko zna šta će pomisliti, a i mi sami imamo problem jer najteže je menjati sebe, svoje ponašanje, a to je put ka izlečenju od anksioznosti. Najlakše je popiti tabletu kad nas boli glava, ali menjanje ponašanja i navika nam svima malo teže ide – otkriva za Svet lepote diplomirani psiholog i dugogodišnji zdravstveni radnik Lidija Pavlović.
Anksioznost je jedan od najčešćih poremećaja psihijatrijske prakse u današnje vreme. Suočeni sa gužvom, žurbom, nezdravim načinom života, sa različitim emocionalnim traumama i nezadovoljstvom, često imamo naviku da svoje strahove i emocije ,,guramo pod tepih“, da ih ostavimo da odleže i da ne reagujemo na njih uz onu čuvenu: ,,Proći će“. Međutim, nagomilavanjem emocionalnih trauma, njihovim potiskivanjem, mi zapravo postajemo ranjiviji i kao takvi češće podležemo anksioznim poremećajima.
SL: Šta je zapravo anksioznost i kako je najlakše prepoznati?
L: Anksioznost je neodredjeni strah, nelagodnost koja se javlja u odredjenim situacijama, ali takav strah da osoba ne zna zapravo čega se boji, oseća prvenstveno strepnju i uspaničenost, za razliku od fobija kod kojih tačno znamo čega se bojimo (pasa, vožnje liftom, vožnje automobilom)… Anksioznost se manifestuje kroz nekoliko načina: na intelektualnom planu kroz teskoće u održavanju pažnje, pamćenje, kao i okupiranost lošim mislima i predosećajima da će se nešto loše dogoditi, neretko se javlja i strah da će osoba poludeti i da nešto nije u redu sa njom. Na emocionalnom planu se javljaju usplahirenost, nervoza, česte promene raspoloženja, sklonost depresivnom reagovanju (plačljivost), sklonost verbalnoj agresiji, svadljivost i razdražljivost, dok se na fiziološkom planu mogu javiti mučnina, povraćanje, tegobe sa želudcem, lupanje srca, preznojavanje, konstantno vlažni dlanovi i hladne ruke i noge… San je poremećen, javljaju se teškoće prilikom uspavljivanja, često budjenje u toku noći izazvani postojanom strepnjom. Svi ovi simptomi utiču i na socijalni život osobe pa ona počinje da se povlači, izbegava izlaske iz kuće, stalno traži nečiju podršku i pomoć, jer se boji da se ti simptomi ne pojave iznenada na ulici, u prodavnici itd. Takođe mogu se javiti i napadi panike i tada osoba ima osećaj da će umreti, da će se ugušiti jer počinje ubrzano da diše, gubi dah. Da bi se neko razuverio da je u pitanju napad anksioznosti, a ne npr. infarkt najbolje je uraditi internistički pregled ili bar EKG snimak i uveriti se da je sa srcem sve u redu.
ANKSIOZNOST SE MOŽE JAVITI I KOD BEBA
SL: Koliko se često u praksi susrećete sa pojavom anksioznosti i koja je starosna grupa najpodložnija njoj?
L: Tu nema pravila, anksioznost se javlja u svim uzrastima. Može se čak javiti i kod beba i dece tzv. separaciona anksioznost kada se kod deteta razvije strah od odvajanja od roditelja ili nekog bliskog. Takođe, javlja se kod ljudi koji imaju nizak nivo samopouzdanja, i kod mladih i kod starih. Strahovi se vrlo brzo uče. To nekada može biti i naučena reakcija gde je osoba videla drugu koja reaguje anksiozno, te i ona počinje da reaguje tako. U ponovljenim situacija, kada se osoba povlači, kada izbegava situacija straha, anksioznost se učvršćuje i postaje još intenzivnija.
SL: Kako mi sami možemo uticati na anksioznost i da li promene navika u tome mogu pomoći ?
Sam način života mladih ljudi, sve veća otudjenost, puno vremena provedenog uz mobilne telefone i kompjuter doprinose razvoju anksioznosti, kao i stalno čitanje i traganje za pronalaskom rešenja za svoj problem na internetu, gde na taj način jos više razvijamo strah, pa i samu anksioznost. Sebi najviše možemo pomoći ako se aktivno borimo protiv tih misli: izlaženje iz kuće, bavljenje sportom, slušanje muzike, druženje, čitanje knjiga, izlasci sa društvom koje nam prija i u kom možemo da se nasmejemo i našalimo. Ako pak to ne pomogne osoba se mora javiti psihijatru radi prepisivanja medikamenata, anksiolitika koji potpomažu da se osoba bolje oseća, da se smanji ta napetost, ali smatram da i tada, uz adekvatnu terapiju osoba mora da uvede gorepomenute promene u svom ponašanju i konstantno radi na sebi.
SL: Na koji način se ispoljavaju anksiozni poremećaji i koji su to simptomi karakteristični za njih?
L: Mehanizam delovanja anksioznosti je isti kao i u situaciji realnog straha, počinju da se luče isti hormoni koji dovode do sužavanja krvnih sudova na periferiji (ruke, noge, ali i glava) pa se zato javlja simptom hladnih i znojavih ruku i nogu. Kada dođe do sužavanja krvnih sudova u glavi, mozak šalje signal da nema dovoljno kiseonika i tada pluća ubrzanim udisanjem žele da što više kiseonika nadomeste, a srce počinje ubrzano da radi jer treba putem krvi poslati što više kiseonika u mozak, tada se javlja osećaj gušenja, ubrzanog rada srca, nesvestice. Stoga svaka senzacija u telu (npr. promena pritiska, zadihanost pri ubrzanom hodu koja nema nikakve veze sa anksioznosću u našim mislima izaziva strah: Evo opet mi se to dešava, strah pokreće lučenje tih hormona, i osoba se na taj način stalno vrti u tom začaranom krugu.
Zato ja svima savetujem da treba da budu svesni tog početka i prizovu u svest misli da to nije ništa , da će proći, da počnu da misle na nešto drugo, da stalno suzbijaju te misli.
SL: Da li je anksioznost bolest i kako se leči?
L: Lakši anksiozni poremećaji tretiraju se kao stanja, dok se teži poremećaji tretiraju prema međunarodnoj klasifikaciji bolesti kao anksiozno-depresivni sindrom, kao skup simptoma, u tom slučaju klasifikuje se kao bolest. Dijagnoza se postavlja pregledom psihijatra i psihologa, a lečenje je najčešće uz pomoć medikamenata i čestim razgovorima sa psihijatrom i psihologom. Treba se pridržavati terapijskog dogovora sa lekarima, ispunjavati dogovorene aktivnosti, biti uporan i ne odustajati. Raditi na razvijanju sopstvenog samopouzdanja, hvaliti sebe, biti zadovoljan i malim koracima u oslobadjanju anksioznosti. I kada se simptomi jave iznenada uvek u mislima smirivati sebe, disati duboko, pozitivno razmišljati, stalno razmišljati o tome kako će to proći, kako je i pre prolazilo , da se ništa strašno neće desiti itd. Znači samo hrabriti sebe i ne dozvoliti da vas strah preplavi. Ljudi u Srbiji a mislim i na celom Balkanu još uvek zaziru od odlaska kod psihijatra i psihologa, jer ako nas neko tamo vidi ko zna sta će pomisliti. A i mi sami imamo problem jer najteže je menjati sebe, svoje ponašanje, a to je put ka izlečenju od anksioznosti. Najlakše je popiti tabletu kad nas boli glava, ali menjanje ponašanja i navika nam svima malo teže ide.
I na kraju ja sve svoje pacijente uvek pitam zašto nam je Bog dao oči napred? Odgovor je da uvek i u svakoj situaciji ma koliko bila teška gledamo napred, i da znamo da su svi problemi rešivi, samo im treba hrabro pogledati u oči , skupiti snagu i rešavati ih postepeno.
.
