SEĆANJE JEDNOG MLADIĆA NA 8. MART 2001. GODINE

od Marija

Iz dnevnika jednog dvadesetpetogošinjeg mladića koji je 2001. godine išao u predškolsko

Najranija sećanja do kojih sa naprezanjem mogu da dosegnem zalaze u 2001. godinu, skoro dve decenije unazad, kada mi je bilo šest godina. Tada su zime još uvek bile zime, sa snegom do kolena, dubokim minusom, sakrivanjem u kuće nakon sankanja i grejanjem promrzlih stopala u lavoru sa vrelom vodom.

                     Zima i proleće su se smenjivali taman negde oko 8. marta, pa smo za čuveni Dan žena mogli da naberemo visibabe koje su i dalje bile u punom cvatu, ispod zaostalih nanosa snega po Fruškoj gori.

                    Nas nekoliko dece iz komšiluka smo se ushićeno penjali na prvo brdo sa gumicom za tegle oko zgloba ruke, kojoj smo vezivali buduće bukete visibaba za mame, uz dekoraciju oštrolisnih repina, prepoznatljivijih kao crvene bobice. Svi smo mi, i sinovi i ćerke, bili više mamina deca, dok su očevi bili više radnici nego očevi. Prosto je bilo tako, pa je pokloniti mami nešto bila privilegija.

Foto: B. D.

                    Sećam se njene radosti kada primi buket visibaba koje su imale skoro samo cvet bez stabljike, jer sam im nevešto čupao samo glave. Kada ih je posle trebalo staviti u čašu, propadale su i plivale u vodi, pa smo na posletku našli ekstremno malu čašu ne bi li mogle da stoje bez potapanja. Bio sam ljut na sebe što to nisam bolje uradio. Ipak, nije to tako bilo ni bitno. Važniji je bio njen ponos što mi je uspešno presadila ljubav prema bilju i prirodi (ikao sam čupao cveće nepažljivo, kako sam stigao), i što sam se potrudio da taj dan zaista dobije na nekoj važnosti, pošto ga ona sama nije previše uvažavala.

                    Tata je tu već bio sporedna stvar, jedan od onih muževa koji nije cele godine jedanko bio pažljiv, pa ga taj osmomartovski poklon i nije previše vadio. Pritom, ako bi nešto i kupio, to bi bilo saksijsko cveće koje je ona subliminalnim porukama saopštavala da joj nedostaje u kolekciji. Ako nije bio neki fikus ili difembahija, bio je ljubičasti ci-tru ili bi-ju dezodorans. Ništa zaista inovativno, iako se poklonu u zube ne gleda.

                     No, visibabe nisu bile jedini poklon koji sam tada poklonio. Bilo je tu i iznenađenje iz vrtića. Čestitka sa otiskom malog dečijeg dlana uvaljanog u sve boje tempera, uz nevešto ispisanu poruku „Mama, srećan 8 (bez tačke) mart, želi ti sin Boki“.

                     U pola dana i noći da je pitate za ovu čestitku, otvoriće fioku sa raznim albumima, predmetima i uspomenama,  i pronaći je za manje od minut.

Ubeđen sam da su i danas neke stvari iste. Mnoga deca su i dalje više mamina nego tatina, dlanovi se i dalje valjaju u temperama, čestitke se još uvek pišu, jedino snega više nema u martu. No, možda nam i ne treba?

B. D.

0 komentar
0

Slični članci

Ova web stanica koristi kolačiće za poboljšanje vašeg iskustva. Pretpostavićemo da ste dobro s tim, ali možete odustati ako želite. Prihvatam Pročitajte više