PISMA FRIDE KALO DIJEGU RIVERA: istorija jedne ljubavi!

od Marijana

O životu Fride Kalo mnogo se pisalo i govorilo. Upadljive guste, spojene obrve, brkovi na ženskom licu, hladan pogled i pletenica sa cvećem karakteristične su za širom poznate autoportrete koji su stekli svetsku popularnost. Njen turbulentan život, njen talenat, ali pre svega njena ličnost uticali su na mnoge umetnike današnjice, dok će njena ljubavna veza sa slikarom Dijegom Rivera ostati upisana u istoriju najvećih ljubavi dvadesetog veka…

ISTORIJA JEDNE LJUBAVI

Frida Kalo i Dijego Rivera upoznali su se 1922. godine. Njoj je tada bilo 15 godina, dok je poznati slikar imao 37 godina. Dijego je tada oslikavao prvi značajan mural u Fridinoj školi, dok bi ga mlada Frida zadirkivala i posmatrala njegov rad. Godine su prošle dok se nisu ponovo sreli 1928. godine. Do tog vremena autobuska nesreća osudila je Fridu da do kraja svog života živi u bolovima. Nakon susreta, Frida počinje da slika i moli Dijega da oceni njen rad. ,, Platno je otkrilo neuobičajenu energiju i izraz, precizno oslikavanje junaka i istinsku ozbiljnost“– izjavio je tada Dijego. Dijego je od samog početka bio oduševljen Fridinim radom i savetovao ju je da nastavi sa time: ,, Tada to nisam znao, ali u tom trenutku Frida je postala najvažnija činjenica u mom životu!“. Nakon toga Frida se posvetila slikanju, dok ju je Dijego ovekovečio na svojoj slici ,,U Arsenalu“. 1929. Frida i Dijego su se venčali uprkos svim razlikama među njima.

,,U životu su mi se dogodile dve velike nesreće – trolejbus i Dijego. Do sada Dijego je bio najgora!“ – Frida Kalo.

GOLUBICA I SLON

Fridini roditelji zvali su ih golubicom i slonom. Oni su radili, putovali, učestvovali u političkim aktivnostima zajedno. Ali njihov porodični život bio je poremećen tragedijom od samog početka. Frida nije mogla da ima dece i imala je tri pobačaja. Nakon drugog pobačaja nastala je čuvena slika ,,Bolnica Henri Ford“. Umetnici su imali otvorenu vezu i oboje su imali afere. Među Fridinim aferama našli su se sovjetski revolucionar Lav Trocki, kao i plesačica Žozefina Beker. Bez obzira na sve, duboko ju je povredila Dijegova afera sa njenom sestrom Kristinom.

,,Ukoliko sam ikada voleo ženu, što sam je više voleo, to sam je više povređivao. Frida je bila jedina očigledna žrtva te odvratne osobine“ – Dijego Rivera.

Ona se potom preselila u svoj stan i kroz svoju umetnost je iskazivala svu svoju bol. 1939. godine su se razveli, ali samo kako bi se ponovo venčali 1940. godine. Ona se pojavila na još nekoliko njegovih slika, podsećajući na drevne ikone. On je takođe bio prisutan na njenim slikama, uključujući i autoportrete. 1930. bio je zasebno od nje na slici, ali deceniju kasnije postaje nešto poput trećeg oka na njenim autoportretima. ,,Dijego je moj muž, moj prijatelj, moja majka, moj otac, moj sin. Dijego je ja. Dijego je moj Univerzum“. Frida je preminula 1954. godine samo mesec dana pre proslave njihove 25. godišnjice braka. Dijego je bio uz nju: ,, Prekasno sam shvatio, da je najlepši deo mog života bila moja ljubav prema Fridi“. Njegov poslednji portret Fride predstavio ju je kroz sukob zemlje i vatre. Potpisao je sliku kao ,,Za devojku mojih očiju“. Dijego je umro 1957. godine.

The Story Behind

Koliko je njihova ljubav bila jaka i nesvakidašnja govore i pisma koja je Frida slala Dijegu:

,, Dijego, ništa ne može da se poredi sa tvojim rukama, ništa nije poput tvojih zlatnozelenih očiju. Moje telo je ispunjeno tobom danima, ti si ogledalo noći, silovit bljesak munje. Ti si vlaga ova zemlje. Šupljina između tvog pazuha je moje utočište, moji prsti dodiruju tvoju krv. Sva moja radost je da osetim život proleća sa tvoje cvetne fontane koju moja čuva kako bi osetila sve puteve mojih nerava koji su tvoji“.

,,Dijego, istina je toliko velika da ne bih volela da pričam, da spavam, da slušam, niti da volim. Da se osećam zarobljeno, bez straha od krvi , izvan vremena i magije, unutar svog vlastitog straha i tvojih velikih teskoba, unutar samog otkucaja tvog srca. Svo ovo ludilo, da sam ga tražila od tebe, znam, u tvom ćutanju, bilo bi samo konfuzije. Zamolila sam te za nasilje, koješta, a ti, ti si mi pružio milost, svoju svetlost i toplinu. Volela bih da te naslikam, ali nema boja, jer postoji toliko mnogo boja u mojoj konfiziji, toliko opipljivih oblika moje velike ljubavi“.

,,Bila je to dugogodišnja žeđ koja se skrivala u našim telima. Zabravljene reči koje nismo mogli da izgovorimo, osim na usnama snova. Sve je bilo okruženo zelenim čudom pejzaža tvoga tela. Na tvom telu; trepavice cveća odgovarale bi na moj dodir, šum potoka. Bilo je tu svakojakog voća u soku tvojih usana, krv nara, horizont mamei jabuke i očišćenog ananasa. Pritisla sam te na svoje grudi i prodor tvog tela prodro je svu moju krv kroz vrhove prstiju. Miris hrastove esencije, sećanja na orah, zeleni dah jasena. Horizont i pejzaži – pratila sam ih poljupcem. Zaborav reči bi formirao tačan jezik za razumevanje pogleda naših zatvorenih očiju. Ti si tu, neopipljiv, i ti si sav Univerzum koji sam oblikovala u prostoru svoje sobe. Tvoje odsustvo, opruge koje drhte u otkucaju sata, u pulsu svetlosti, ti dišeš kroz ogledalo. Od tebe do mojihh ruku milujem čitavo tvoje telo i ja sam na trenutak sa tobom, i ja sam na trenutak sa sobom. I moja krv je čudo koje teče žilama vazduha od mog srca ka tvome. Zeleno čudo pejzaža moga tela postaje čitava priroda. Letim kroz nju da bih milovala zaobljena brda vrhovima svojih prstiju, ruke mi tonu u senovite doline u nagonu da posedujem i obgrljena sam zagrljajemm nežnih grana, zelenih i hladnih. Prodirem u pol cele zemlje, njena toplina me progoni i moje čitavo telo je prožeto svežinom njenog lišća. Njihova rosa je znoj novog ljubavnika. Nije to ljubav, niti nežnost, niti naklonost, to je život sam po sebi. To je moj život koji sam našla onakav kakav sam ga videla u tvojim rukama, na tvojim usnama i u tvojim grudima. Na svojim usnama osećam ukus badema sa tvojih. Naši svetovi se nikada nisu otkrili. Samo jedna planina može znati jezgro druge planine. Tvoja prisutnost lebdi na trenutak ili dva, kao da obmotava celo moje biće u anksioznom iščekivanju jutra. Primetila sam da sam sa tobom. U tom trenutku još uvek ispunjenom osećanjima, ruke su mi potonule u narandže i moje telo oseća da ga okružuju tvoje ruke“.

,,Dijego, ljubavi moja, Zapamti da čim završiš fresku mi ćemo pono biti zajedno, sada i zauvek, bez rasprava ili bilo čega, samo da volimo jedno drugo. Ponašaj se lepo i učini sve što ti Emi Lu kaže, Volim te više od bilo čega. Tvoja devojka, Frida (Piši mi)“.

0 komentar
0

Slični članci

Ova web stanica koristi kolačiće za poboljšanje vašeg iskustva. Pretpostavićemo da ste dobro s tim, ali možete odustati ako želite. Prihvatam Pročitajte više