U svakoj nesreći ima sreće. Ovo vanredno stanje vratilo nas je nama samima.
Navelo nas je da preispitamo svoje ponašanje, svoje prioritete, svoje vrednosti. Dalo nam je vreme da se usmerimo na sebe, na članove svoje porodice. Dalo nam je prostora da se podsetimo šta želimo, gde su nam snovi rasejani, šta nas zaista ispunjava.
Ponovo nas je naučilo da se kafa ne pije s nogu, da se ne doručkuje u trku, da imamo 10 minuta dnevno za razgovor sa dragom osobom, da neće svet stati ako se zavalimo u fotelju i pogledamo seriju.
I kao da nas je neko lupio po glavi, setili smo se gde smo ostavili Čoveče ne ljuti se, fotografije kad smo bili mali, one lektire koju nismo hteli da pročitamo kad su nas terali.
Setili smo se kako lepo možemo da delimo svaki momenat sa svojom porodicom, koliko volimo zagrljaje i poljupce kojih sada nema, koliko nam nedostaju rođendani i proslave.
Setili smo se da pitamo „kako si“, da podelimo poslednje kapi dezinfekcionog sredstva, da utešimo, da onom komšiji s kojim smo se sporečkali donesemo hleb.
Sada znamo i koliko nam znače priroda, svež vazduh, večernje šetnje. Shvatili smo i značaj one duge kafe u kafiću, švrćkanja po tržnom centru, odlaska u market bez bojazni.
Sve to smo u dubini naše duše znali uvek, ali smo nesvesno potiskivali svoje unutrašnje „JA“ pred naletom svakodnevnih poziva, obaveza, problema, kašnjenja…
I šta smo još naučili:
- Koliko smo nemoćni pred nekim silama
- Koliko smo moćni kad se ujedinimo
