PORUKA koju je PUŠKIN poslao IZ KARANTINA nešto je što svako treba da ima na pameti!

od Marijana

Aleksandar Sergejevič Puškin, čuveni ruski književnik se ujesen 1830. godine obreo u karantinu usled epidemije kolere koja je tada harala Rusijom. Puškin je tada boravio na imanju svoga oca u selu Veliko Boldino (Nižnjenovgorodska oblast), te je period stvaralaštva u karantinu poznat i pod nazivom Boldinska jesen. Taj period smatra se za najpoznatije stvaralačko razdoblje u njegovom života u kome su nastala dela poput: Belkinovih povesti, Male tragedije, Kuće u Kolomnu, Istorije sela Gorjuhina, kao i poslednja glava čuvenog romana u pesmama Evgenije Onjegin.

On je tokom karantina slao pisma svojoj verenici i prijateljima, u kojima se u potpunosti očitava njegov stav o samom karantinu, tadašnjoj situaciju, ali i njegov odnos prema obolelima:

Nataliji Gončarovoj, 9. septembar

,,Vaše pismo je predivno, u poptunosti me je smirilo. Moj boravak ovde može da se oduži usled jedne potpuno nepredviđene okolnosti. Mislio sam da zemlja, koju mi je otac dao čini, zasebno imanje, ali ispostavilo se da je to u stvari deo sela koje ima oko 500 ljudi i da će biti potrebno da se učini raspodela. Potrudiću se da to sredim čim pre. Još se više bojim karantina koji ovde počinju uspostavljati. U našoj je blizini Cholera morbus (vrlo simpatična dama). Može me zadržati još nekih 20ak dana. Eto koliko je razloga da požurim!“

Petru Pletnevu, 9. septembar

,,Stigao sam u selo i odmaram. U blizini je Cholera morbus. Znaš li kakva je to zver? Vidi sad, kako će da stigne ona i u Boldino da nas sve pojede, idem sada kod ujaka Vasilija, a ti napiši moju biografiju. „

Nataliji Gončarovoj, 30. septembar

,,Naša svadba definitivno beži od mene: i ova kuga i njen karantin, nije li to, najodvratnija šala koju je samo sudbina mogla da osmisli? Anđele moj, Vaša ljubav, jedina je stvar na svetu koja me sprečava da se obesim na vratima svog tužnog dvorca (gde je, napominjem u zagradi, moj deda obesio učitelja francuskog, opata Nikolaja, sa kojim nije bio zadovoljan). Ne lišavajte me te ljubavi i verujte mi da je u njoj sva moja sreća. Dozvoljavate li mi da Vas zagrlim? To je sad bezbedno na udaljenosti od 500 vrsti i kroz 5 karantina. Ti karantini mi ne izlaze iz glave!“

Nataliji Gončarovoj, 11. oktobar

,,Ulaz u Moskvu je zabranjen, i evo mene zarobljenog u Boldinu. U ime neba, draga Natalija Nikolajevna, pišite mi, uprkos činjenici da to ne želite. Recite mi gde ste? Jeste li napustili Moskvu? Ja sam u potpunosti klonuo duhom i iskreno ne znam šta mi je preduzeti. Jasno mi je da ove godine (prokleta da je) naše svadbe neće biti. Ali da li je tačno da ste napustili Moskvu ? Dobrovoljno podvrgnuti sebe zarazi bilo bi neoprostivo! Ja znam da oni uvek preuveličavaju sliku opustošenosti i broja žrtava: jedna mlada žena iz Carigrada mi je rekla da od kuge umire samo običan narod – sve je to uredu, ali i oni imućniji ljudi takođe bi trebalo da preduzmu mere predostrožnosti, jer je upravo to ono što ih spasava, a ne njihova elegantnost i uzvišeni ton.“

Paraskevi Osipovoj, 5. novembar

,, Mi se saosećamo sa nesrećnima iz neke vrste egoizma: vidimo da, u suštini, nismo mi jedini koji smo nesrećni. U čoveku koji simpatiše drugog čoveka treba pretpostaviti veoma plemenitu i nesebičnu dušu… Ali sreća, ona u većini slučajeva može biti, kako je Rable govorio o raju i večnosti: ateista sam po pitanju sreće, ne verujem u nju, i tek u blizini svojih dobrih, starih prijatelja počinjem tek malo da oklevam.“

Izvor: arzamas.academy

0 komentar
0

Slični članci

Ova web stanica koristi kolačiće za poboljšanje vašeg iskustva. Pretpostavićemo da ste dobro s tim, ali možete odustati ako želite. Prihvatam Pročitajte više