NJIMA APLAUDIRAMO. Sandra (23) iz Kliničkog centra Srbije: U inat lošem ne želim da posustanem!

od Marijana

Svako veče u 20 časova izađem na terasu svoje iznajmeljene garsonjere i aplaudiram njima – aplaudiram njoj. Moja mlađa komšinica, moj prijatelj koju sam baš kao prava starija sestra ponosno vodila prvi dan u školu, koju sam bodrila na festivalima i ponosno držala stisnute pesnice dok je pevala najbolje od svih, koju sam neretko kao starija terala da bude moj pomoćnik, moje zamorče, ono krhko i preplašeno stvorenje, sada je u prvim redovima borbe na infektivnom odeljenju Kliničkog centra Srbije. Moja Sandra sa svojih nepunih 23 godine svako jutro dok ja još uvek spavam ili kuvam prvu jutarnju kafu, odlazi da leči pacijente i da se bori za njihove živote, rame uz rame sa svojim starijim kolegama i doktorima. I nije joj teško, inadžija je ona:

Prvi radni dan i prvi i susret sa koronom nije bio lak nimalo. Kao i svaki put u životu kada radiš nešto po prvi put… kada sam prvi put trebala da stanem na binu da otpevam pesmu na festivalu npr. Trema zavlada, bojiš se da nešto ne omašiš, da ne zaboraviš tekst – e tako je bilo i sa mojim prvim susretom sa koronom. Pomogla sam sebi tako što sam uletela da radim odmah, u inat tom strahu, jer ako se skloniš sa strane pa pustiš nekoga drugog kao ,,ja ću posle“, tako samo produbljuješ strah koje je totalno nepotreban. Ne plašim se ja korone! Najvišem mislim o tome da moram da sačuvam sebe jer ako ne sačuvam sebe, ugrožavam sve oko sebe, a to me već plaši. Tokom smene, nije važno koliko je ona duga, 12-24h bitno je da se ni u jednom trenutku ne opustiš, na to se najviše misli, a nakon toga na sve ostalo.

I zaista je tako, neustrašiva je moja Sandra! Neustrašivi su svi ti medicinski radnici, svo osoblje koje se svakodnevno suočava sa virusom, koji nesebično odlaze na posao i sa istog se vraćaju misleći samo na jedno: kako da zaštite ljude oko sebe nakon posla na kome su bili izloženi virusu?

Iskreno nemam vremena da razmišljam o tome kako se osećam. Ništa ne prestaje kad stignem kući, nemam onaj momenat: e sad sam došla kući, opustiću se i baš me briga. Tek tada mozak ne sme da prestane da ti radi, jer gledaš da otkloniš sve sa sebe i gledaš da zaštitiš one sa kojima živiš. I kad sve to završiš ostaneš sam, jer preventvino ne mogu da sedim sa porodicom da gledamo filmove kao ranije ili tome slično. Kad ostanem tako sama nemam šta drugo da radim i naravno zaspim.

Iscrpljeni i sami, oni ostaju sa svojim mislima, u nemogućnosti da pobegnu od posla koji ih neprestano okružuje u vestima, na portalima, na društvenim mrežama, od neprijatelja koji ih isrpljuje i koji im u najmanju ruku uskraćuje večernje filmske maratone sa porodicom. Međutim oni i dalje ne žale sebe, oni se ne predaju, inadžije su to, već sam jednom rekla i ponoviću:

Mislim da smo svi negde prestali da žalimo i gledamo samo napred. Kada na poslu čuješ neku lošu vest, nema tu komentara ,,jao štrašno“,,šteta“ itd. Svi znamo da je strašno, da je sve ovo užasno.Pogledaš kolege oko sebe, svi su pognuli glave i nemaju komentar, ali svi nastavljaju dalje, jer ipak, ne možeš da staneš. Kod mene proradi taj neki inat koji mi ne dozvoljava da sednem i da ne znam šta ću i kako dalje, u inat tom lošem ne želim da posustanem!

U inat lošem, ne žele da odustanu. U inat lošem rade dvadesetčetvoročasovne smene. U inat lošem odriču se filmskih maratona sa porodicom. U inat lošem se smeju i šalju poruke da će sve proći. U inat lošem bore se za sve nas!

Zato ću i večeras u osam, baš u inat lošem, još jače i još duže aplaudirati i baš u inat lošem neću izlaziti iz kuće bespotrebno, i nosiću smešnu belu masku koja mi prekriva pola lica i rukavice pod kojima mi se nenormalno znoje dlanovi, dokle god to još bude potrebno – jer to je najmanje što mogu da učinim za njih.

Hvala vam! Hvala ti, Sandra!

Marijana B.

0 komentar
2

Slični članci

Ova web stanica koristi kolačiće za poboljšanje vašeg iskustva. Pretpostavićemo da ste dobro s tim, ali možete odustati ako želite. Prihvatam Pročitajte više