Koliko nam zapravo NEDOSTAJE PRIRODA?

od Marijana

Najduži karantin zatekao me je u iznajmljenom stanu u gradu u kome studiram. Zbog posla, ali i odogvornosti da ne budem u kontaktu sa bakom i mamom odlučila sam da tu i ostanem i da sa partnerom provedem uskršnje praznike u naših iznajmljenih 22 kvadrata. I ništa ne bi bilo čudno da stan nije na trećem spratu zgrade koja nema svoje dvorište i u kojoj su terase veličine svlačionice u nekom omanjem butiku. Ništa ne bi bilo čudno i da tih dana nije grejalo najtoplije sunce, da tih dana nisu ptice nekako jače cvrkutale, da pokošena trava iz komšiluka nije jače mirisala.

Tih dana shvatila sam koliko mi zapravo nedostaje priroda. Tih dana bismo se naizmenično smenjivali na toj omanjoj terasi koja nije bila dovoljna za oboje, kako bismo uhvatili koji zrak sunca dok ne zađe iza zgrade i kako bismo pročitali po koju stranicu knjige, ali verujte mi, zvuk kosilice i dečice koja trče u susednom dvorištu, miris roštilja i pokošene trave koja je dopirala do nas konstantno su mi remetili koncentraciju. Želela sam da izađem napolje! Da bosonoga dotaknem travu i da su kupam u popodnevnom suncu. Maštala sam o Fruškoj gori i našim dugim šetnjama kroz šumu. O svim onim sitnim bubicama i insektima koje bih putem sretala. Maštala sam o nani koju smo krišom brali na nekom proplanku, o prošlogodišnjoj zovi, o šipku, koprivi… Maštala sam o sremušu i divljim bobicama na koje smo putem nailazili. O debelom hladu i ledenom potoku gde smo sreli Garu, našeg vernog prijatelja koji nas je kilometrima pratio i pridružio nam se u šetnji…

Mašta me je potom odnela i do Jonskog mora. Maštala sam kako uranjam svoje noge u hladnjikavo more dok duva topao vetar. Kako šetam peščanom plažom i sakupljam neobično kamenje koje bih, ne znam ni ja zašto, potom dovlačila svojima. I sada nam u bašti stoji jedan beli kamen veličine poveće pomorandže koji sam prošle godine dovukla. Kada smo kod pomorandži, sećam se kako su komšijska grčka dvorišta gajila pomorandže i limete i kako bismo ih ujutru brali i skupljali, a potom pravili najukusniji domaći sok. Kako smo šetali maslinjacima i kako smo se putem divili konjima i kozama u visokim, strmim brdima.

Nedostajao mi je moj bicikl i duge vožnje damom i pogled na levu obalu Dunava! Moj dom i njegova najlepša polja žita i pšenice. Stare austrougarske kuće, duge biciklističke staze, drvoredi kestena… Nedostajali su mi njiva i bašta, i vinograd, i šuma, i livada… Nedostajale su mi pčelice i vrapci… Nedostajao mi je moj avlijaner i komšijska mačka sa kojom je delio svoju hranu! Nedostajali su mi dekin srp i kosa. Nedostajala mi je sloboda! Nedostajala mi je priroda!

I ni u jednom trenutku nisam pomislila na to kako bih rado sedela u kafiću u nekom tržnom centru, kako bih žarko volela da idem u šoping ili bioskop. Kako mi nedostaje gradska gužva i asfalt. Ne, samo sam razmišljala o tome kako jednostavno želim da bezbrižno osvajam ravnicu i njena polja sa svojim starim, trošnim prijateljem – svojim biciklom! E to se zove nostalgija!

Marijana B.

Slični članci

Ova web stanica koristi kolačiće za poboljšanje vašeg iskustva. Pretpostavićemo da ste dobro s tim, ali možete odustati ako želite. Prihvatam Pročitajte više