JELENA NIKOLIĆ: UŽIVAM U PRIČAMA KOJE MOGU DA PROMENE NEČIJI ŽIVOT NABOLJE

od Marija

Skoro svakodnevno nam donosi informacije „iz prve ruke“ sa terena. Njen dan počinje jako rano, ali gledaoci na malim ekranima obično gledaju vedro i nasmejano lice. Kaže da je za njen posao neophodno puno rada i strpljenja, ali u tome uživa. Posebno u pričama koje menjaju nečiji život na bolje. Kada je reč o trenutnoj situaciji, iako smo svi suočeni sa novom situacijom izazvanom pandemijom, kaže da joj to nije mnogo promenilo posao. Ona je reporterka jutarnjeg programa Prve televizije – Jelena Nikolić.

Kaže da je po prirodi stidljiva, što ne ide „rame uz rame“ sa svakodnevnim prisustvom kamera. Oduvek je volela pisanu reč, ali se televizija desila spletom okolnosti.

Zavšila je novinarstvo na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Prve novinarske korake napravila je listu „24 sata“. Potom je otišla da volontira, a zatim i radi na Pink televiziji. Pre četiri godine pridružila se timu Prve kao novinar/reporter emisije „150 minuta“, a kada je krenulo „Jutro sa Jovanom i Srđanom“ prelazi u tu redakciju.

„IMAM IDEJU ZA SVOJ ROMAN“

„Televizijsko novinarstvo se dogodilo spletom okolnosti, jer kada se osvrnem oduvek sam volela da pišem – pre svega pesme i kratke priče, mada mi u podsvesti stoji da bih volela da napišem i roman za koji već imam ideju. Ipak za televizijsko novinarstvo je najvažnije da si spreman da učiš i da radiš na sebi i naravno da imaš nekoga ko će da ti pomogne u svemu tome. Imam sreću da radim sa Jovanom i Srdjanom i to je zaista neprocenjivo iskustvo, jer su to pravi profesionalci, ljudi od kojih se svakog dana uči nešto novo, bukvalno nam otvaraju nove vidike i to su osobe koje umeju da cene trud i rad svojih saradnika“, kaže nam Jelena.

Pored zdravstvenih radnika, radnika u supermarketima, volontera… u ovoj krizi izazvanoj pandemijom koronavirusa puno posla imaju i novinari. Osim toga, svakodnevno su izloženi velikom broju kontakata. S obzirom na to da je od početka pandemije na terenu u uživo uključenjima sa sagovornicima, zanimalo nas je da li joj veći stres pravi bojazan da ne prenese neku pogrešnu informaciju ili bojazan od potencijalne mogućnosti zaraze.

„U ovom poslu ne sme da postoji pravi strah koji te „parališe“, više je to neka nelagoda da može doći do greške  i sada u vanrednom stanju, ali i tokom regularne svakodnevice. Zato koncentracija uvek mora da bude na najvišem nivou i niko ne sme da primeti da ti je možda loš dan i da si tužan ili nervozan… Zato ovo što se sada dešava, odnosno što ponekad osetim ne bih opisala kao strah od toga da ću se možda zaraziti korona virusom, već više kao brigu za sve nas. Nije svejedno, ali imamo zaštitu i poštujemo sve propisane mere, a to isto rade i sagovornici. I to je savet svima, jer iako je situacija bolja moramo da se čuvamo“.

Ipak, ono što jeste malo drugačije je činjenica da u ovom vanrednom stanju mora gotovo ceo dan da prati šta se dešava, da u svakom momentu zna nove informacije i da praktično zaboravi na opuštanje. Neku vrstu rada u vanrednom stanju iskusila je za vreme poplava 2014. godine.

ZA PRAZNIK RADA, UVEK RADIM: „Ne sećam se kada sam poslednji put praznik rada provela sa društvom na pikniku, jer uvek radim i nekako sam navikla na to. Ono što je važno jeste da je posao na terenu timski posao, uvek smo tu snimatelj i ja. Sve se radi u dogovoru i uzajamno poštovanje je jedna od važnijih stvari u ovom poslu. Imam sreće da su svi snimatelji na Prvoj televiziji pravi profesionalci i želela bih da se više govori i o njima, jer oni prihvataju izazove isto kao i mi. Kada su požari, poplave ili sada kada je ovakva situacija sa korona virusom – mi radimo zajedno. Zajedno idemo u vodu, vatru, zajedno smo u blatu ili dimu – slika je uvek važna, a oni su ti koji daju sliku. I to je moja poruka – da svi znaju da je ovaj posao timski rad i da više cenimo i poštujemo jedni druge.  I spremite se za jaku dozu adrenalina“.

„NEMA OPUŠTANJA, TELEFON JE UVEK PRI RUCI“

„Prvi veći profesionalni izazov su bile poplave 2014 godine, ali to ne može da se poredi sa situacijom koju je izazvala pandemija korana virusa. Sada je situacija na terenu potpuno drugačija u odnosu na „redovnu“ situaciju, počevši od toga što moramo da nosimo maske i rukavice i da držimo distancu od sagovornika. Priprema je najvažnija stvar, posebno u ovakvim situacijama. Sada nema opuštanja ni u vreme koje bi možda, da nije COVIDa-19, bilo slobodno odnosno vreme koje bismo proveli sa društvom. Prate se konferencije, emisije, informativni programi bukvalno ceo dan… Dobri kontakti su jako važni, jer svi mi težimo ka tome da prvi imamo informaciju, da dobijemo, uslovno rečeno, ekskluzivu i da prenesemo ljudima dobru priču. Telefon,  naravno, uvek mora da bude pri ruci“, priča nam Jelena.

Tokom svojih uključenja susretala se sa zanimljivim izazovima od kojih su neki bili planirani – spuštanje toboganom u akva parku, a neki potpuno spontani – kada su je ragbisti oborili na pod. Tako je reporterski posao zapravo sinergija dobre pripreme i improvizacije kada zatreba. Zato kaže da nikada ne priprema čitav tekst koji će reći pred kamerom, nego često, ako ima više informacija, zapiše ih u tezama i to joj pomogne da kaže sve ono što treba.

„Uvek moraš da budeš spreman za improvizaciju, jer je reč  o živom programu i uvek može da dodje do recimo tehničkog problema. Kada ima dosta informacija koje moram da prenesem najlakše mi je da sve to napišem kao teze na papir, jer to je taj psihološki efekat koji daje sigurnost. Ali improvizacija je uvek važna… Dogodilo mi se da sam recimo imala sagovornika iz jednog preduzeća koji je govorio o naknadi štete ljudima kojima su domovi oštećeni prilikom pucanja cevi, a onda je u sred uključenja došao čovek kojem je kuća bila poplavljena i uključio se u razgovor. Tada nema više papira, nema više plana, već pomaže samo improvizacija. Takodje kad uživo u programu skačeš i letiš paraglajderom nema unapred smišljenog teksta, jer su to normalne reakcije i to je ono što ljudi prepoznaju. Dogadjalo se i da sagovornici zaplaču u uključenju, pa onda i meni krenu suze…sve je to prirodno. Na kraju dana, najvažnije je da ljudi čuju istinu i pravu priču. To je ono što mi donosimo svakog dana“.

„NE RAZMIŠLJAM O AUTORSKOJ EMISIJI“

S obzirom na to da sada već ima pristojan staž rada na televiziji, zapitali smo se da li možemo da očekujemo neku emisiju pod njenim autorstvom i voditeljstvom.

„Iskreno, ne razmišljam o autorskoj emisiji, jer za to treba mnogo godina rada i iskustva. Za sada uživam u ovome što radim, kontaktu sa ljudima, pričama koje mogu da promene nečiji život na bolje i učim svakog dana. Opet se vraćam na to da ovaj posao zahteva konstantan rad na sebi i kada misliš da si nešto dobro uradio, ne treba da se opuštaš već da se sledeći put potrudiš na budeš još bolji“.

Mnogima se reporterski posao čini jednostavnim i lakim. Oni koji ga rade, ipak, znaju da i iza kamere ima dosta posla. Jelenina poruka svima onima koji žele da krenu njenim stopama je da budu vredni, rade na sebi i da budu strpljivi.

„Oni koji žele da rade na televiziji i budu reporteri moraju da znaju da je to posao koji podrazumeva mnogo rada, strpljenja i stresa. Kada tražiš sagovornika i kada te neko pita „za kada to treba“, tvoj odgovor je uvek „za juče“. Moraju da budu spremni da to nije posao samo ispred kamere, već je mnogo posla i iza kamere. Da nije cilj samo stati i ispričati ono što si naučio sa papira, već preneti tačnu informaciju i emociju iz koje se vidi da razumeš nečiju tugu ili radost. Ovo je posao gde je važno da ti voliš ljude i da budeš spreman na kritiku. Nikada nije sve crno ili belo i uvek će biti i onih koji te vole i kojima se ne dopadaš, ali samo treba da budeš jak i ono što stalno ponavljam – da radiš na sebi. I ne treba previše da se bojiš, ovo nije posao za plašljive ljude“, rekla nam je Jelena.

0 komentar
0

Slični članci

Ova web stanica koristi kolačiće za poboljšanje vašeg iskustva. Pretpostavićemo da ste dobro s tim, ali možete odustati ako želite. Prihvatam Pročitajte više