MILIJANA BARJAKTAREVIĆ: I SAMA SAM ŽELELA DA ČITAM NEŠTO ISTINITIJE I BEZ ZASLAĐIVAČA

od Marija

Milijana trenutno radi na još dve knjige

Milijanu Barjaktarević zna gotovo svaka žena u Srbiji i regionu po njenim duhovitim knjigama u kojima se pronalaze. „Samo ti piši“, „Pisanje uz vetar“, „Pisanje od smeha“, „Sa osmehom oko sveta“, „Mama, brate“ doživele su veliki uspeh kod čitalaca, a posebno čitateljki. Recept je vrlo jasan – Milijana ima dar da često turobnu svakodnevicu jedne žene sa mužem i decom upakuje u šaljivu formu i da se na sve te svakodnevne poteškoće, čitajući njene tekstove, zapravo slatko nasmeju. Ona piše jasno, direktno i kako kaže, uvek o onome što misli i oseća i što je lično doživela, budući da ima decu tinejdžere.

Milijana je diplomirani bibliotekar i tim poslom se bavi već 20 godina u Sremskoj Mitrovici. Prvu knjigu je objavila 2012. godine i to kao zbirku kolumni koje je pisala za Sremske novine. Kroz kolumne je shvatila da ljudi rado čitaju njene misli i poglede na svakodnevicu pa je krenula na put kreiranja prve knjige. Pisanje je išlo lako, ali onaj drugi deo, pronalaženje sponzora, štampanje – malo teže.

Sada radi na još dve knjige – knjizi kratkih priča i knjizi priča o biblioteci. A bila bi još brža kada bi imala više vremena. Za naš portal kaže da bi verovatno mogla da napiše roman od 200 strana za samo sedam dana. Na Fejsbuk i Instagram stranici „Pisanje uz vetar“ okuplja veliku zajednicu pratilaca sa kojima je u svakodnevnoj komunikaciji.

SL: U jednoj TV emisiji ste izjavili da je prva knjiga nastala zapravo kao zbirka kolumni koje ste pisali za Sremske novine. Da li ste imali neku vrstu sumnje pred izlazak prve knjige kako će to čitaoci prihvatiti s obzirom na to da ste jedinstveni po stilu i pristupu svakodnevici?

M: Jeste, pisala sam tri godine kolumnu – uvodnik za Sremske novine. Čitaocima su se dopadale moje teme i stil, humor, puno sam dobijala podrške, pohvale i pisama (tada i onih u koverti koji su pristizali u redakciju) da treba da napravimo zbirku tekstova, knjigu. Nisam imala sumnju, ali je bilo teško jer mi je to bila prva knjiga, nisam znala kako naći sredstva za štampu, ništa u vezi preloma, štampe,..pa tako i knjiga ima šaljiv naslov SAMO TI PIŠI, aludirajući na sve one kojima sam se obraćala za sponzorstvo  ali su umesto novca tapšali po  ramenu.

SL: Čitateljke su vas veoma dobro prihvatile i rado vas čitaju. Da li je to zbog iskrenosti koja proizilazi iz svakog vašeg teksta?

M: Od prvog do poslednjeg (danas) teksta, pišem onako kako mislim i osećam, i o onome što mi se lično dogodilo. Tada kad sam počinjala nije bilo mnogo takvih pisaca, posebno ne žena.  i verujte bila sam i sama željna da čitam nešto otvorenije, direktnije, istinitije, bez zaslađivača, ženski a duhovito. Pretpostavljam da je zato moje pisanje naišlo na dobar prijem i kod publike, pretežno žena.

SL: Ova iskrenost je direkno vezana za to da se čitateljke pronalaze u vašim tekstovima i da, kada ih pročitaju, verovatno kažu „e, ovo je kao kod mene“. One se poistovećuju sa napisanim. Da li je u tome tajna uspeha?

M: Da, vrlo često se pronalaze, jer upravo ono što mene „muči“ u svakodnevnom životu i odgajanju dece, muči i njih. Pisma (poruke) koje dobijam, upravo potvrđuju to. Dobijam mnogo pisama i poruka i svaku otvaram. Nekad duhovitih, iz njihovih života, vezanih za teme iz mojih knjiga, pa se nadovezuju, a nekad i sa potrebom da im dam savet u vezi partnerskih odnosa, što je vrlo delikantno i odgovorno pa se trudim da iznesem svoj stav ali da ne utičem previše na njihovu odluku. Osim takvih,  često dobijam i pisma gde mi se zahvaljuju što su ih moje knjige digle iz depresije ili da su lakše prebrodile neki težak period u životu. I posebno pamtim pisma teško bolesnih koji su u svojim poslednjim danima u bolnici čitali moje knjige. To me pomeri, vrlo sam osetljiva.

SL: Nesumnjivo su vaši tekstovi duhoviti i prijaju nam, ali gotovo u svakom od njih se može pronaći niz problema sa kojima se žene (ali i društvo u celini) suočavaju. Da li vam je to takođe cilj, uz to da se malo nasmejemo i olakšamo svakodnevicu?

M: Pišem ceo život. Umem da rasplačem i nasmejem rečima na papiru. Odavno sam shvatila da moja reč ima tu moć. Uvek mi je uspevalo da postignem cilj napisanim tekstom. Dugo sam pisala kolumne za razne portale obrađujući teške teme. Imale su na stotine hiljada pregleda, pohvala…Ali nakon nekoliko urnebesno duhovitih tekstova uvidela sam kolika je moć humora. Koliko se divno osećam kada se ljudi smeju. Bila sam i kao mala i danas komičar, volim da zasmejavam ljude i verbalno, ali posebno pisanjem. I kada su moje knjige počele da se traže i prodaju u velikom broju, shvatila sam da je narodu potreban humor više nego patetika i kritika. Od onda, nakon hiljade prodatih knjiga, mogu reći da sada pišem sa jasnim ciljem – da nasmejem publiku. To nije uvek lako. Život nosi razne trzavice. Ova pandemija mi je bila test. Ako i sada u velikoj napetosti uspem da nasmejem, potvrdiću svoju misiju. i pored svoje brige i nemira, uspela sam..

ROMAN OD 200 STRANA ZA 7 DANA KADA BIH SAMO TO RADILA

SL: Vaše knjige se čitaju u jednom dahu, sa uživanjem. Da li tako i nastaju? Objasnite nam proces nastanka jedne knjige?

M: Često poredim nastanak knjige sa trudnoćom i porođajem. Tekstove pišem, skupljam i oblikujem taman tako, nekih 7 meseci, a onda ide onaj najteži deo. Korektura, lektura, tehnički prelom, osmišljavanje naslova, izgleda korice, vrste papira, ilustracije, da mi se na kraju smuči sve..ali onda iščekujem poziv štampara, i kad ugledam knjigu radost je neopisiva. Bukvalno odskačem od zemlje.

SL: Vaše knjige čitaju u svetu? Da li su to naši ljudi u dijaspori?

M: Da. Svakodnevno šaljem knjige svuda po svetu gde god ima ljudi iz ex Yu. Preko stranice mnogi od njih su me pozivali i organizovali promocije po svetu. Uvek je bio velik odziv publike i predivna atmosfera. Na tim putovanjima upoznala sam mnogo divnih ljudi i sa nekima ostvarila divna prijateljstva, i ugostila ih kad su prolazili kroz Srbiju. Ne delim ljude po nacionalnosti i jednako me vole u svim bivšim republikama ili po svetu.

SL:Kakav je život jednog pisca u Srbiji? Da li je teško bilo „probiti se“, ostvariti saradnju sa izdavačima?

M: Teško je probiti se ako nemaš nekog uticajnog da te pogura, ako nemaš para za reklamu, ako nisi poznato tv lice, ako nisi ulizica, poltron ili navalentan i dosadan. Vrlo svesno nemam izdavača jer je procenat autorima veoma mali, a obaveze velike.

SL: Kako izgleda jedan vaš radni dan?

M: Radni dan, kada radim i u biblioteci (sada ne zbog pandemije) je vrlo dinamičan. Jer na poslu imam stranke, kolege, direktora, poslovne zadatke koje vrlo savesno obavljam, pa se nekad baš umorim. A onda me čeka kuća, deca, i fb stranica na kojoj sam manje više ceo dan. do prošle godine 5 godina nisam imala dan odmora (godišnji trošim na promocije)  a i kad negde putujem podelim sa mojim čitaocima doživljaje, i kasnije to preradim u tekst za knjigu. Inspiracije to jest materijala imam za 10 knjiga ali nemam neophodan mir i izolaciju od svakodnevnih obaveza, tako da stvaranje knjiga ide sporije nego kod nekog muškarca recimo, koji samo piše jer ga žena ili porodica štede od zamarajućih poslova . Kad bih imala potpunu izolaciju mislim da bih napisala u dahu roman od 200 strana za 7 dana. Ovako, zasad su to kratke priče, inspirisane životom.

0 komentar
0

Slični članci

Ova web stanica koristi kolačiće za poboljšanje vašeg iskustva. Pretpostavićemo da ste dobro s tim, ali možete odustati ako želite. Prihvatam Pročitajte više