Ako me zaboraviš…

od Marijana

Hoću da znaš jednu stvar.
Znaš kako je to: ako gledam kristalni mesec, crvenu granu spore jeseni u mom prozoru,
ako dotaknem uz vatru neopipljiv pepeo ili izborano telo klade,
sve me odvodi tebi
kao da je sve što postoji: mirisi, svetlost, metali,
poput barčica što plove ka ostrvima tvojim koja me čekaju.

E, pa dobro,
ako malo-pomalo prestaneš da me voliš
i ja ću prestati tebe da volim malo-pomalo.

Ako me odjednom zaboraviš
ne traži me
jer bih te ja već zaboravio.

Ako smatraš dugim i ludim vetar zastava što prolazi kroz moj život
i odlučiš da me ostaviš na obali srca u kome imam korena
zapamti da ću toga dana, toga časa dići ruke iščupati svoje korene
u potrazi za drugim tlom.

Ali,
ako svaki dan, svaki sat, pristaneš da mi budeš sudbina s neumoljivom slašću,
ako se svakoga dana popne jedan cvet do tvojih usana tražeći me
o ljubavi moja, o moja
u meni se sva ta vatra ponavlja, u meni ništa nije ugašeno ni zaboravljeno,
moja ljubav se hrani tvojom ljubavlju, ljubljena,
i sve dok živiš biće u tvojim rukama
ne napuštajući moje.

Pablo Neruda

0 komentar
0

Slični članci

Ova web stanica koristi kolačiće za poboljšanje vašeg iskustva. Pretpostavićemo da ste dobro s tim, ali možete odustati ako želite. Prihvatam Pročitajte više