Mala Vera…

od Marijana

Jedino još rade telepatske veze
jedino još stižu pisma bez adrese
jedino je nisam učio da pati
jedino joj moje mane nedostaju

Njeno lice je snimak njenog srca
njen ukus sam zauvek otrovao
njeno srce drži sveću dok ja pišem
u mene uviru stene kao vode

Moj grob je avion srušen u prašumi
jači sam od nje jer sam mrtav
čemu me ona uči videće se
ako se ponovo jednog dana rodim

Moje srce je njen mikrofon
neka zver trune i svetli u visini
posle nje dišem kao posle kiše
i izdvajam nešto drugo iz vazduha

Ja sam slao u školu njene uši
ja sam joj davao časove iz očaja
ja živim da bih objasnio našu vezu
ako ona postoji nemam šta da kažem

Ona je lepa kao umiveni rudar
ona sa mnom vara svoje ljubavnike
zbog nje su radnici subotom u novim odelima

Više od svega čist vazduh joj liči
ona kaže mojoj zvezdi: Blago tebi
izrezujem njene oči iz ničega
ona misli da je varam kada dišem

Trovao sam se njenim mesom kao bakrom
ona spava kao da ume da se budi
i najgušće šume čita kao vodu
o visoka ptico gde doseže moja misao
šta li sam crtao majci u utrobi

Kako se skuplja pod noktima zima
i jezik smeta da kažem šta hoću
povraćam kamenje i pijem mastilo
i padam pod svojim srcem posle svega
grom se u vodu odronjava, gospodjice

Pripalite mi na čelu cigaru
vesti su u dubokoj vodi zakasnile
zvezda se u sluhu topi kao sapun
neko bilje me na telefon zove
otkad nosim grumen soli mesto srca

O ptico najdalja tačko u potiljku
tom čudu od deteta sa srcem od slame
ne sećam se više šta sam obećao
da ću stvoriti od trideset slova

Moje uši davno u svemir odoše
sad se lepe za njih kao za promrzlo gvožđe
ptice što se vole i traže u jeziku

Grafički radnici složite moju dušu kao svoju
pripitajte vrapce o našoj ljubavi
poezija čeka da nestane od mastila
pa da se javi neometana i slobodna

Sunce je jedini živi svedok svih vremena
nečista dušo sa sobom u neslozi
stradale su i malo veće ptice
dok je vreme ovu školu izučilo

Ona me sada crta po sećanju
ona čeka pismo koje su ukrali
ona nema pojma od čega se živi
kad odem pod zemlju sve ću joj priznati

Kad ona reč uzme biće i kraj sveta
namesto snega padaće pepeo
rasejan ću ući u istoriju
zaboravljajući i dobar dan da kažem.

Matija Bećković

REČ-DVE O PESNIKU:

Matija Bećković srpski je pesnik i akademik rođen 1939. godine u Senti, kao sin kraljevskog oficira i ćerke solunskog dobrovoljca. Kao dete mnogo puta se selio tokom rata, te je osnovnu školu završio u selu Velje Duboko ( kuda su izbegli), srednju školu započeo u Kolašinu i Slavonskom brodu, a maturirao je u Valjevu. U Valjevu je upoznao svoju najveću ljubav, inspiraciju, svoju suprugu – ruskinju, Veru Pavladoljsku. Nakon gimnazije upisuje Filološki fakultet u Beogradu na odseku za opštu i jugoslovensku književnost, gde mu se pridružuje Vera koja je tada imala dvadesetak godina. Za njen 21. rodjendan poklanja joj svoju knjigu pod nazivom ,,Vera Pavladoljska“.

Svoju prvu pesmu napisao je još kao Gimnazijalac, a do danas je napisao na desetine zbirki pesama, beseda, ali i dramskih dela. Neki od najpoznatijih naslova su: Kada dođeš u bilo koji grad, Mala Vera, Sonet,Slamka, Udvaranje u Kolašinu…

Matija Bećković se bavio novinarstvom, radio je u Ježu i Ježevim izdanjima (Čik, Zum, Čik pogodi). Sarađivao je na Televiziji Beograd, u vreme kada je urednik dečijeg programa bio Dušan Radović.

Matija i Vera su dobili ćerke bliznakinje_: Ljudmilu i Olju. Imena ćerkama dali su prema stihovima Vladimira Majakovskog „Pozdravite sestru Ljudmilu i Olju…“. Ljudmila je završila muzičku, dok je Olja završila dramsku akademiju. Olja Bećković nakon studija odlučuje da se bavi novinarstvom, te i danas vodi svoju autorsku emisiju ,,Utisak nedelje“. Majka Vera bila je bibliotekarka u Univerzitetskoj biblioteci.

0 komentar
0

Slični članci

Ova web stanica koristi kolačiće za poboljšanje vašeg iskustva. Pretpostavićemo da ste dobro s tim, ali možete odustati ako želite. Prihvatam Pročitajte više