Brend simboličnog naziva OrmArt iza sebe krije jednu vrlo inspirativnu, kreativnu i toplu priču o jednoj studentkinji, sada već ostvarenoj ženi, supruzi, majci dveju devojčica koja je, otkrivši svoj talenat, rešila da u kutku svoje devojačke sobe, u pauzama od učenja, kreira kreativni kutak i počne da se bavi izradom ručnih radova…
Marija Đaković diplomirani je ekonomista iz Kragujevca, majka, supruga i veliki kreativac koja je svoj talenat i ljubav prema ručnom radu pretočila u jedinstveni brend pod nazivom OrmArt. Kako sama ističe ljubav prema ručnom radu razvila je još u detinjstvu ili bolje reći nasledila ju je od bake i mame:
Od malih nogu sam volela da ni od čega napravim nešto. Dok još nije postojala mogućnost krstarenja po internetu, morala je da radi samo mašta. To je jedno krasno doba za razvoj kreativnosti. Na moju sklonost ka umetničarenju je verovatno imala uticaj moja baka koja je bila kraljica ručnih radova i imala u raznim škrinjicama gomilu končića, vunica, dugmića, traka, parčića raznih materijala. Uvek mi je dozvoljavala da zaronim u to njeno carstvo, a često smo i zajedno pravile odela i posteljine za Barbike. Sa mamom sam, dok mesi testo za pitu, pravila od testa razne figure, čak i tatu kako spava sa sve jastučetom i ćebencetom preko, a sa drugaricom Marijanom bih, u prvih par razreda osnovne škole, uživala crtajući modele i praveći kuće i nameštaj za lutke od kartona. To je vremenom preraslo u ljubav prema uređenju životnog prostora i jednostavno, ljubav prema lepom.
Ovu ljubav Marija je pretočila u svoj hobi, gde tokom studija ekonomije, u pauzama od učenja, rešava da kutak svoje devojačke sobe pretvori u kreativni kutak u kojem će potom nastati unikatni ručni radovi:
Kao i puno mladih ljudi, i ja sam u jednom periodu svog života lutala, tražeći se, ali očigledno nisam počela da se preispitujem na vreme, čim sam zalutala na studije ekonomije. Ubrzo shvatam da ekonomija nikako ne ide uz moj karakter, sentiment, da me ne dotiče na pravi način i suštinski ne zanima. Pritom, jako me uznemiruje i unesrećuje. Ipak, goruća osobina da se dovrši sve što je započeto (podgrejana upornim roditeljskim pridikama) pobedila je, ne dopustivši da odustanem, ali sam morala naći nešto lepo, što bi napravilo balans i pomoglo mi da “preživim” ekonomiju. Nešto što miluje dušu i čini me srećnom. To sam pronašla u dekupažu i druženju sa konjima (što sada nije tema). Prvo čega sam se latila je jedna komoda koju sam ofarbala i na nju zalepila salvetu. To je bio uspeh i divan ugođaj. Onda sam poželela još da saznam o dekupažu i otišla na mini kurs. Tada sam počela da kupujem osnovni repromaterijal i shvatila da mi je potreban kutak u koji bih mogla da spakujem sve i zaronim tu kada poželim da odmorim dušu i mozak. Jedino mesto koje je bilo na raspolaganju je jedno krilo ormara u mojoj devojačkoj sobi. Oslobodila sam ga, adaptirala u mini radionicu i napravila svoje parče raja – OrmArt.
Marija ističe kako inspiraciju za svoje radove crpi gotovo svuda, u svakodnevici, na internetu, kod svojih kolega, u starim detinjim maštanjima i idejama… Najveća inspiracija pak, došla je s materinstvom, kroz njene dve devojčice:
Generalno, inspiracija mi dolazi iz suštinske potrebe za lepim, iz nepresušnog nagona za stvaranjem sopstvenim rukama, dolazi iz potrebe da se kroz kreativni rad osetim bolje i življe, da time što napravim usrećim nekoga kome to zaista znači. Nekada me inspiriše svakodnevnica, neke neostvarene želje iz detinjstva, nekad ono što vidim u radnjama, na Pinterestu, nekada kreativni radovi kolega sa drugih društvenih mreža, pa poželim sama to da napravim. Ne znam da li je to pravilo kod većine kreativaca, ali da, inspiracija dolazi i odlazi. Možda zato što su kreativci zanesenjaci, koji prate svoj trenutni osećaj i zanos. Zato nastojim da svaki jak stvaralački impuls iskoristim jer znam da je to pravi trenutak da nešto fino iznikne. A trenutno mi glavnu inspiraciju predstavljaju dve čupavice. Pre nekoliko meseci dobila sam dve ćerkice kao najslađi božiji dar.
“Što dolazi iz srca, dolazi do srca”
Tajnu svog uspeha Marija pripisuje ljubavi i predanosti koju ulaže u svoje ručne radove, jednako ističući da je i talenat važan, ali ne i od presudnog značaja:
Mislim da je talenat važan, jer osećam da nam naši talenti nisu slučajno dati. Smatram da, ako nam je on dat, da u paketu sa njim idu Ljubav i bogat rezervoar ideja. Ono što je tužno je što mnogi od nas svoje talente zanemaruju i na kraju zaborave da ih imaju. Zato smatram da je još važnije da se talenat prepozna, a zatim vežba i uveličava kroz kontinuirani rad. Što se više radi, ideje postaju sve brojnije i življe. Nekada je nemoguće zaspati kada nagrnu. Ali mislim da je tajna uspeha u svakom poslu Ljubav i predanost. Semjuel Tejlor Kolridž je rekao “Što dolazi iz srca, dolazi do srca.” A bitno je dotaći srca ljudi da bi se ostvario uspeh.
Da je u Srbiji izrada ručnih radova pre hobi, nego zanimanje potvrđuje nam i Marija, ističući da je glavni krivac tome masovna proizvodnja:
Postoji grupa ljudi koja prepoznaje vrednost ručnog rada. Prepoznaje da je on rezultat velike ljubavi i predanosti, velikog broja pokušaja i pogrešaka, neprospavanih noći, uzbuđenja. Da iza njega stoji čista radost stvaraoca. Ali čini mi se da nema previše nas, koji ćemo se opredeliti za kupovinu ručnog rada, u ovo doba masovne proizvodnje, kada je moguće lako nabaviti sve što možemo i ne možemo zamisliti, po prilično niskim cenama. U Srbiji je, na našu veliku žalost, situacija takva da platežna moć ljudi nije najsjajnija. Samim tim je teško dati pravu cenu i naplatiti sav uloženi materijal, rad, ideju, trud i uloženo vreme, kao najoskudniji i najskuplji resurs. Mada, ima tu divnih primera da su se ljudi potpuno posvetili svom hobiju i od njega napravili posao od koga fino zarađuju i žive.
Praznično raspoloženje i atmosfera, kaže, ne mogu proći bez neizostavne jelke i pokojeg dekorativnog elementa, još ukoliko je on svojeručno napravljen i to od prirodnih materijala, e to je onda pravo uživanje:
Volim periode praznika. Volim sve što budi u nama dečiju radost. Čini mi se, ostaću večito dete. Novogodišnja jelka je obavezan element praznične dekoracije, a svake godine gledam da nabavim ili napravim neki novi ukras, girlandu, venčić, svećnjak… Jednostavno, to me podseća na sreću i uliva mi praznično raspoloženje. Što se dekoracije tiče, smatram da nam je priroda podarila sve što možemo iskoristiti da sami sebi napravimo lep novogodišnji ambijent. Dok sam živela u Kragujevcu, svake godine sam po Šumaricama skupljala šišarke i od njih pravila idilične venčiće. Uz to je potrebno nešto ukrasa, platnenih traka, imitacija četinara koju možete naći u kineskim robnim kućama, pištolj za vruć lepak i žica kojom ćete povezati šišarke da bi što duže trajale. Ko je u mogućnosti da ih nabavi, može napraviti sebi venčić koji će mu nekoliko sezona donositi radost i praznični duh.
SL: Pamtite li neku posebnu anegdotu u vezi sa stvaralaštvom i ručnim radom?
Ne pamtim neku posebnu anegdotu, ali pamtim ono što verovatno zadesi svakoga ko otkrije dekupaž. Svaki predmet koji vidim, sve što je staro, dosadno ili izgubi lepotu i draž, grabila sam i nosila u radionicu kako bih mu udahnula novi život novim ruhom. Hvala roditeljima što su to tolerisali. Takođe, hvala mami što je umela da me obraduje lepim pakovanjima salveta, trakama za božićne venčiće i ostalim meni značajnim džidžama, i što je lunjala sa mnom po Šumaricama skupljajući šišarke i urnisala kožu ruku praveći od njih venčiće. Zanimljivo je i to da sam dugo bila opsednuta samo ružama, pa su mi svi radovi bili slični, dok me život nije spojio sa mojom kreativnom Eminom (Bzz Art) koja me je poterala da mrdnem van tih postavljenih okvira, i da počnem da koristim i druge tehnike. A zatim me je dodatno zarazila kupovinom svakakvih đakonija za dekupaž. Ona je pored toga uvek želela da podeli svoje znanje i iskustvo kako sa mnom, tako i sa ostalim kreativcima na društvenim mrežama. I znala je da me obraduje odlivcima ornamenata dok i sama nisam nakupovala gomilu kalupa, na čemu sam beskrajno zahvalna mom bratiću koji je strpljivo naručivao i pratio kratanje mnogobrojnih AliExpress pošiljki. Onda sam saznala i za omiljenu učiteljicu Jelenu Šmit (Smithouse manufacture) i njene čarobne radionice i konstruktivna i vesela druženja na njima. Ona nam je odala mnoge tajne koje je kroz svoje bogato iskustvo stekla.
SL: Od čega je satkan Vaš mali „svet lepote“?
Marija: Moj mali svet lepote je satkan od ljubavi, podrške, radosti i topline koju pruža porodica, a zatim i prijatelji. To je nešto što umnogome olakšava i ulepšava život. Kada imamo podršku, lakše je nekad i odlutati u svoj svet, jer znamo da će nas neko odmeniti u redovnim dužnostima i obavezama. Tad je lako opustiti se i otploviti na koji sat u svet mašte. Ukoliko je neko uskraćen za taj vid podrške, to znači da je snabdeven sa dovoljno snage i mudrosti da sam pronađe način da ulepša sebi i svojima život i mislim da tako treba posmatrati. Život nas suočava sa onim što možemo podneti, i ne samo podneti, nego izaći iz svega jači i bolji. Mada bih ipak pomenula i mudre reči Duška Radovića: “ U životu je dovoljno biti pametan samo dva puta. Kada birate zanimanje i bračnog druga. Ko oba puta promaši, mora biti pametan celog života.” Iako iz svakog promašaja može iznedriti nešto lepo i korisno, kao kod mene u slučaju izbora smera obrazovanja, valjalo bi da mislimo na vreme, jer lakši i lepši će nam život biti.
SL: Kako biste opisali 2020. godinu sada kada je pri kraju u koje su Vam želje u narednoj godini?
Ovu godinu ću pamtiti po najvećem daru koji život može da pruži- nositi u sebi novi život. Kad pored svog srca, nosiš još jedno, ili u mom slučaju još dva. Zahvalna sam životu i 2020. godini na dve devojčice čijim se osmesima moj dragi i ja radujemo svakog jutra. Pamtiću je i po pandemiji koja je zadesila čovečanstvo, ali se nadam da ću na kraju reći, hvala ti 2020. godino što su svi dragi ljudi ostali živi, zdravi i srećni. Pamtiću je po herojstvu moje najdraže sestre koja mesecima zapostavlja svoj život u potpunosti, da bi sa ostalim kolegama spašavala ljudske živote. Nadam se da će to narednih godina biti mnogo drugačije i lepše i da će „naplatiti“ sve ovo što su doživeli i čemu su izloženi sve ovo vreme. Zahvalna sam na kreativnom nagonu, na prvom intervjuu za “Svet lepote”, na svakom osmehu, sitnoj i krupnoj radosti, svakom dolasku najdraže porodice i prijatelja u posetu, mami i svekrvi koje su u periodu posle porođaja spremale ručkove, peglale i omogućile mi da imam praznog hoda za svoj užitak, dedama koje su nas opskrbljivale domaćim proizvodima za bebe… Zahvalna sam na svim lepim poznanstvima (preko društvenih mreža ovaj put, jer godina je takva), na online radionicama Jelene Šmit koje su bile tu da nam ulepšaju trenutnu realnost i koje svima toplo preporučujem, čak iako su početnici, jer će se posle njih osetiti kao prave majstorice, na divnoj Alex Petrović koja pruža sjajan primer svima, bezrezervno deleći znanje i iskustvo na fejsbuk stranici koju je u te svrhe otvorila, želeći da pomogne ljudima da ulepšaju svoj životni prostor i osete se bolje u svom domu i svojoj koži u ovo ludo vreme. Zahvalna sam na svakom slobodnom trenutku kad sam mogla da pročitam knjigu ili umažem prste (zato treba odabrati divnog muža). Pamtiću je po beskrajnoj podršci porodice i prijatelja. Odatle možemo zaključiti da su porodica i prijatelji najveće bogatstvo. Odlutah ja… Ono što nam svima želim jeste da strepnju i strah ispratimo sa 2020. godinom i da nam 2021. i sve naredne godine budu bezbrižne, vesele, pune radosnih događaja, druženja, proslava. Da opet živimo normalnim, slobodnim životom. Živeli! 🙂
